ЕДВАРД РОБИНСОН
Размишљајући о међусобном односу сневача и записивача снова, одавно сам закључио да на јави нисам способан да ређам слике и смислове као ЈА који производи снове,
и почео сам произвођача снова третирати као – како сам рекао - другог ствараоца у себи. Потписивање записаних снова као личних творевина
је овом ЈА јаве проузроковало осећај кривице због крађе против које стваралац снова не може протестовати, али је ЈА јаве ту крађу ипак допустило,
правдајући се тиме да смо обојица обухваћени бар истом физичком опном.
Човек седи заваљен на седишту фијакера без запреге. Иза фијакера нема ничега. Заправо, нешто постоји, само је то веома удаљено и расплинуто.
Човек седи добро заваљен, обучен у црно и без главе. Или, што је још страшније, његова глава је читав тај далеки предео, увредљиво огромна,
бледа и мртвачки опуштена. Сад већ црте лица постају јасније и глава почиње да личи на понекога. Овога пута – на Едварда Робинсона на самрти.
Владан Радовановић: Глава као пејзаж, 21.4.1956, оловка, хемијска оловка, текст, 29,7 х 21 цм.
