НАЈЗАД СМО ВРШЊАЦИ, ОЧЕ!
Почетком деведесетих, после још једног периода прекида бављења чистом сликом, поново сам јој се вратио – сада минуциозно сликаној фигурацији у домену минијатуре.
За мене је довољан разлог тог обрта био љубав према таквом сликању, али сам ипак то сликање снабдео још једним оправдањем:
подужим насловом који открива невидљиво комплементарно значење слике, а не доноси паралелизам кроз вербално понављање онога што се види.
А оно што се на овој минијатури не види, јесте да човек - који, помало сетан, седи лево – није више жив,
да су тај човек и онај у белом оделу потпуно истих година и да је човек у белом оделу син сетног човека.
Та страна слике, и то што се наведени подаци не виде из ње саме, нису пресудни по њену ликовно-уметничку вредност.
Слика је довољно самостална да може опстати и без познавања тих значења, али се придруживањем текста нуди још један напоредни вид постојања кроз
симбиозу слике и текста.
Владан Радовановић: Најзад смо вршњаци, оче! 1995, акрилик, 8 х 9,5 цм.
