Музику сам дефинисао као уметност испољену кроз звучно стање намерних трајућих структура које сукцесивним и симултаним односима свих
својстава звука естетски делују на осећања, обликом дејствују на разум, а углавном су лишене могућности преношења значења.
И моја музика задржава звучност као својство без којег не може. У њој се подједнако негују висина, тембр, динамичка и тембрална овојница, вибрато.
Сложеност вертикалних и хоризонталних односа звукова повезана је с развијањем хиперполифоније од 1959.
(Сфероон, 1960-1964, Сонора, 1969-1970, Вокалинстра, 1972-1976). Одувек настојим на стварању
музике која непосредно делује не изискујући предзнање о себи. Тежим музици чије дејство – према моме доживљају –
припада космичко-сакралном племену, при чему племе разликујем од стила.
Ослушкивање као метод компоновања потиче из основног етичког става да је оно о чему лично донесем максимум одлука највише моје властито.
Сопствено естетско опредељење, произишло из спонтаних склоности, вероватно усмерава моје аудизије и стваралачке одлуке,
али на одређивање коначног стања звучних структура свакако упливише и свест.
На мој процес компоновања утицао је и хеуристички захтев за остваривање нечег што претходно није постојало.
То највише важи за рану минималистичку редукцију спроведену у Коралима (1956), а у мањој мери за увођење хишерполифоније и
за особену синтезу вокалног и електронског звука у Аудиоспацијалу (1975-1978).
