Моји пориви ка синтези – записи снова, полимедиј и воковизуел – почетком деведесетих обува-ћени су поетиком синтезијске уметности.
Пошто би синтеза уметности подразумевала
рад са завршеним и самосталним саставницама, треба поћи од синтезе медија, која омогућује прилагођавање и међудејство саставница при стапању у вишемедијску целину.
Нека одређења полимедија и воковизуела препознају се и у синтезијској уметности, али постоје и друга. Пре свега, синтеза је и медијска и стилска.
У погледу медијске синтезе учествују све чулне дражи, врсте значења и сви једночулни и вишечулни медији (филм, видео, компјутер, звучна холографија).
Мада у синтезијској уметности равноправно учествују и неелектронски медији, електронска технологија је унела проширен репертоар средстава и
начина обликовања и обезбедила центрификован систем за управљање пројектом у настанку (Електровидеаудио, 1975).
Иако тотална медијска синтеза није нужна у сваком делу, у синтези морају учествовати најмање два медија.
Пука истовременост разномедијских збивања искључује се као метод уодношавања, а примењују се спајање и стапање.
Организовање материјала и медијских линија с обзиром на облик и значење може бити паралелно, одложено паралелно, супротно,
комплементарно и контрадикторно.
Према принципу синергије синтезијска целина више је од збира њених делова. Свака медијска линија поседује и релативну самосталност и
зависи од других линија с којима образује целину. Све линије нису све време подједнако важне него се смењују у погледу доминације.
Синтезијски пројекат може бити завршен (Сазвежђа, 1997), или интерактиван (Полим 3, 1971).
Поред синтезе уметничких медија, у синтезијској уметности негује се и синтеза различитих стилова, али не у виду еклектичког постмодернистичког
цитирања историје без „наводника“, не уз бескритеријумско комбиновања различитих медија нити уз брисање граница између високе културе и супкултуре.
Макро-структурне стилске јединице морају се посебно пробрати за стапање, с тим да надасве претеже сопствени уметнички улог који се у тај састав уноси.
Иако усмерење ка синтезијском подразумева естезијско и објектно као битне одреднице, то не искључује тековине неортодоксног ментализма нити слаби порив
ка спиритуалности. У начелу, ради постизања што већег јединства, треба тежити стварању из једног духовног центра, јединствене уметничке свести.
