Воковизуел сам предложио као вишемедијски род уметности који уз звучно и визуелно може укључити и просторно,
кинетичко и тактилно уз обавезно значење. Он обухвата све звучне и визуелне појаве, правце и поетике од глосолалија и ропаличког стиха преко
carmine figurate до конкретне, кинетичке, визуелне и звучне „поезије“.
Моја посебна поетика воковизуела представља синтезу битних својстава воковизуела уопште и новоуведених.
Од конкретне поезије задржавају се могућност употребе само једне речи (Mail, 1981) и повезивање речи тополошким правилима.
Вербалном типу знака придружују се иконичко-алузивни знаци визуелне и семиотичке поезије. Знакови се често организују као констелације
(Сазвежђа као слова, 1973), а ове се уређују у секвенце (Пустолина, трећи део, 1956-1962). Типови знакова могу прелазити једни у друге,
стицати и губити значење. Од звучне поезије присутна је музикализација, но не по цену губитка семантичности.
Посебна поетика не искључује поетичност појединог остварења, али она није поезија. За потпуније искоришћење могућности примењују се и филм,
видео, компјутерска анимација, звучна холографија. Тематичност је широког спектра. Веза с науком је у коришћењу изрецивих научних суштина,
машина и неких научних метода за производњу визуелних и звучних структура. Отворени радови нуде примаоцу избор углова и
редоследа опажања разночулних елемената (Три лица облака, 1976). Поред плошних констелација и њиховог секвенцирања,
у посебну поетику уведени су повезивање површина са знаковима у тродимензионални објект (Полиедар, 1968) и
постављање прозирних текстова за дубинско читање (Поглед низ тело, 1989). Такође је уведена и спрега значењског са тактилним (Проход, 1971).
