ДЕВОЈКА КОЈА СТАРИ
Начин презентације сна у виду књиге није изабран због приказивања временског протицања сна, него зато што је сневани објекат –
књига која се сама листа – био такве природе.
У ипак једностраном спору између ЈА јаве и ЈА сна по питању права на уметничко ауторство, излази да су улоге једног и другог различите, као и оно што они чине.
ЈА сна производи ониричке фантазме, решене до последњег детаља на нивоу представе. ЈА јаве делимично се сећа смислова, призора и звукова сна и покушава
да их реализује у медијима јаве. Реализатор фантазама, ЈА сна, лишен је присуства јавности, има само једног посетиоца,
вредноваоца и сведока свога ауторства – ЈА јаве. ЈА јаве може имати мноштво јавних посматрача свог делимично ауторског извођења идејних узора чији није аутор.
Уз све јачи хуј обртања земље, окрећу се, као превртани ветром хујања, листови чудне књиге. На свакој страници налази се насликан и искројен по један профил.
У почетку је то лице девојке, а што се листови даље обрћу, девојка постаје зрела жена и почиње да стари. Жена је постала старица, а профили се и даље неумитно листају.
Стрепим јер слутим последњи призор који не могу да избегнем: са старичине лобање почеће да отпада месо.
Владан Радовановић: Девојка која стари, 17.4.1956, објекат, оловке у боји на изрезаним картонима, текст, картонска подлога, 29,7 х 21 цм.
