ОГРОМНА ЗГРАДА
ЈА се појављује у сну најмање у четири вида присутности. У једном виду присутност ЈА је једнака нули. Постоји само „екран“ на којем се нешто збива,
а нема односа између оног што види и виђеног. У другом виду присуства оно што види јесте некакво око лишено јаства.
У трећем виду оно што види присуствује као сневано ЈА у моме сневаном телу. Тај случај је заступљен у овде приложеном сну.
Четврто – оно што види има статус присутности од један до три, а оно што је виђено јесте опет моје тело или неки његов део, на пример,
само отворена уста са зубима и ждрелом.
У овом сну пажњу заслужује и начин на који сан представља удаљеност. Уместо да зграда, што постаје виша, нестаје у висини, по логици сна она се, напротив,
све више надности нада мном. Као да је простор сна закривљен.
Лежим леђима прибијен уз грбину брега. Ноге ми висе над провалијом и вуку ме наниже. У даљини – стрм брег с два врха.
На нижем – дрвени крст. Дотле се скотрљао планинар, па су га ту и сахранили. А онда видим: иза читавог предела и ниских облака уздиже се огромна зграда.
Врх јој пробија небо које се, заједно са облацима, уз хук суновраћује навише. Успиње се све брже к врху зграде толико високе да се пресамићена нагиње нада мном.
Владан Радовановић: Огромна зграда, 20.5.1954, оловке у боји, текст, 29,7 х 21 цм.
