1
гору камну
увек снова
у сну познам
ПЕСМЕ I
Поред искушавања могућности у домену речи уопште, стварање поезије за мене је представљало и авантуру, макар то изгледало парадоксално с обзиром на мој долазак
у ту стандарднију једномедијску област из још увек експерименталне области разних синтеза и нових медија. Вероватно стога што сам владао музиком,
нисам полагао наде у музику стиха лишеног значења. Моје искуство с музиком није ме навело да пренагласим музичке вредности и лишим песму значења,
јер асемантизована „песма“ не постиже ни музички квалитет. Као што је у програмској музици илузорна била тежња за досезањем литерарности,
тако је у звучној поезији илузорна била тежња за досезањем музичности. Не покушавајући немогуће, ја сам у стиху освајао умерену музикализацију
посредством наглашенијих метра, ритма, звучности (у виду асонанце и алитерације) и кроз прозодију уопште. На глобалном плану за песму сам везивао и сажетост, елиптичност.
Тема - садржај као „тачка“ или кратка фабула - увек ми је изгледала у поезији толико важна да сам сматрао да постоје искључиво поетски прикладне теме.
Упркос речи као прикладном посреднику између говора о поезији и саме поезије, неизрециво у песми сигурно постоји, али није апсолутно као у музици.
Но, неизрецивост песме не погађа њено значење, него однос између звучно-обликовног и значењског које је изрециво. У песми, дакле, нису само битни ни њен садржај,
ни облик, ни звучност, него „контрапункт“ значењско-звучно-обликовног, у чему лежи сложеност, те и нетрошност песме.
У Песмама I за регулатив краткоће одредио сам себи да текст пишем тако као да ћу га морати клесати у стени. Овај метафоричко-погодбени услов одређује сажетост ових песама.
Теме неких песама из те збирке јесу снови које сам претходно већ био забележио, али и посебна, чудна стања, осећања сопственог постојања, јаства и телесности.
У овој збирци, па и у друге две, све теме су брижљиво пробране. И не само теме, пробране су и речи. Нема технолошких термина индустријског и
електронског доба нити туђица. Углавном само по својој лапидарности, ове песме су сродне с хаику поезијом.
Владан Радовановић: ПЕСМЕ I, 1, 1956.
