Иако је овај сутон био најдужи, прошао је.
Прва звезда сад јаче блиста али блаже постоји. У њеној близини ненадно засја Зелена међу неприметним ситноблиставим.
Гледах је невиђен и обасјало се да ће ова крхка блискост остати на истом месту неповредива будућим уламањем тла ни ваљањем још нескамењених стена.
У близини Зелене искрсне сад и трећа из Крста тешко помољеног иза пустолине, а дубљем погледу у тамно кубе наговести се бледоседефаст лук
извијен над силесијом треперења. Огроман, растегнут између некраја пролама бескрај и моје кратко време, видљиво присутан а ипак трајан јер лебди.
Проломљено ми би време стубом непротицања и кад ненадно угледах Ено замишљену међу незнаним лицима. Гледах је невиђен и обасјало се да ће та крхка блискост
остати на истом месту неповредива будућим гажењем ни стајањима још нерођених. Крхка је блискост и сам је сносих али ни додир тела ни поглед жеље
чвршће не уткаше пролом међу садашњости од ношења себе и Ено несвесне тога у мени.
Узношење себе и Ено у мени између две садашњости, мимо рубова где вечност кратко проломи време, тек је узношење у предвечно,
у непротицање задржано само понекад. Јер и успење у предвечно се подари а подарено узношење не рани. Али жеља да се неподарено затраје у вечном,
утисне у две садашњости одједном и оне трајно учине једном, такав продор у безвремје скоро сумане. Не увек каснији кушаји али прво спознање…
благодаран нека је ко после њега препозна себе.
ПУСТОЛИНА (одломак)
Од три дела Пустолине, два моста између подоблика првог дела Пустолине и средњи део најближи су чисто књижевној структури.
Два моста имају поетски карактер, а средњи део је поетско-прозни. Уз посебну интерпункцију која омогућује спровођење принципа ланца реченица
који сам ја увео и који омогућује већу музикализацију текста, звучно-обликовно-смисаони статус те поезије сродан је Песмама II.
Средњи део по својој унутарњој архитектоници није заснован на лако запазивој причи у класичном смислу. Но он није ни „нека врста мреже,
координатне организације појмова“ како то закључује Бора Ћосић. Не мислим ни да његов „организам“ није саздан „помоћу речи,
већ о речима“ како то сматра Иван Растегорац. Тај „организам“ јесте саздан и помоћу речи, али њихови сложени и мање уобичајени спојеви истичу их
толико да то може да заведе на утисак као да су оне и главни делатељи. Тежио сам томе да речи у својим плетењима не остану неприметне и жртвоване причи,
али и томе да све време тиња и извесна прича која је – то сад добро запажа Растегорац – „толико општа да би се могла односити на постојање сваког људског бића,
када се сиђе до његових основа. То је један живот као један дан током којег се обављају основне радње: дисање, ходање, гледање, изговори се једна реч „да“,
и сносе суштинска стања и осећања: жудња, осама, сета“.
Владан Радовановић: ПУСТОЛИНА (одломак), 1956 – 1962.
