ЕЛЕКТРА
Наслов је изведен из речи „електронски“. Радије него стварна синтеза конкретних, вокалноинструменталних и електронских звукова,
у делу се покушала да постигне илузија такве синтезе коришћењем чисто електронских средстава.
Контролисана разноликост вредности параметра овојнице и континуалне промене спектра „оживели“ су и проширили експресивни
опсег технолошког звука у поређењу с првом деценијом његовог постојања.
Ово стварање илузије синтезе и „оживљавање“ доводи до границе где искрсава проблем имитације,
и где се може запитати да ли је основано да један медиј имитира други. Иако за некога може бити привлачно остваривање
успешне илузије неког другог звучног света (нпр. вокалног и инструменталног), проблематичније је наћи средину између
новог и старог тембра и начина артикулације, пошто се чини да ми настојимо да, на пример,
у електронски генерисаној овојници „пициката“ препознамо пицикато гудача, упркос објективној разлици у спектру.
Без обзира на исход илузије, циљ композиционих операција с тембром и овојницом у овом делу није подвостручење
већ познатих звукова, него стварање нових и различитих дистанци од свих тачака модела, уз истовремено приближавање и удаљавање од њега.
Композиција је реализована у Електронском студију Радио Београда.
Владан Радовановић: Електра, 1973.
