СФЕРООН
Сфероон је радиофонска композиција у којој су као звучни извори коришћени мешовити хор, речитативни хор,
филтрирани клавир и електричне оргуље. Полифоничност као тип кретње који у највећој мери обезбеђује сложеност доживљаја,
економична је док је опазива. Да бих, услед прекомерног повећања самосталних деоница, избегао неразговетну аморфност
или густо структурирано звучно збивање с једним опазивим обрисом, определио сам се за принцип који сам назвао хиперполифонијом.
Принцип хиперполифоније сам, независно од било каквих уплива, развијао од 1959. године, радећи на Деветогласу.
Хиперполифонија подразумева вођење две и више струја исплетених од по неколико минимално самосталних гласова,
при чему су све струје раздвојене међупросторима. Међузависност гласова подразумева да они нису толико самостални
да се распадну у мноштво, него тек толико да се не поистовете са уским покретним кластером. Сегменти су различито
организовани с обзиром на степен примене извесних прекомпозиционих низова и образаца. Хорски сегменти су грађени слободно,
уз интуитивно ослањање на сопствено искуство и наклоност према звуку, док су сегменти клавира и оргуља у мањој мери прекомпозиционирани,
то јест засновани на моделима у којима су дефинисани само интервалски односи. За ову двоврсност конструисања
определио сам се из убеђења да примена априорних музичких система није битна за природу звука уколико они не испољавају
закономерности на које се пристало кроз искуство са звуком. Иако су два слоја грађена системски а трећи слободно,
сви су обједињени истим принципима постављања звукова и организовања кретњи проистеклих из искуства са звуком.
Организовање по дубини звучне структуре утиче на сложеност дела од које зависи његова исцрпивост, односно неисцрпивост.
Структура која местимично садржи 59 линија издиференцирана је помоћу тембра (13-гласни слој препарираног клавира,
26-гласни слој оргуља и 20-гласни слој хора) и међупростора између струја. Четврти слој је речитативни хор који
доноси текст из моје књиге Пустолина. У омогућењу целовитости дела било с које стране да се оно „посматра“
и било како да се његови сегменти укрсте, делимично лежи метафора сферичности.
Делу као празнику духа блиско је једно. Желео сам да Сфероон омогући откривање мноштва дела у једном, за разлику
од чешћег случаја стремљења ка једном делу кроз мноштво. Идеја мноштва кроз једно испољава се у контролисаној варијабилности
тако што се сегменти - од који се Сфероон саставља - могу употребити у оригиналу и ретроградно, на разне начине
распоредити у следу и наслојити. Сфероон, дакле, није отворен него је варијабилан облик.
Док у сваком појединачном „затварању“ отвореног облика одлучује извођач у тренутку извођења у оквиру променљивости
регулисане од стране композитора, о промени варијабилног облика одлучује пре извођења сам композитор.
Новим размештањем и евентуалном редукцијом сегмената настаје нова варијанта облика.
Сам тип облика који се тако добија асиметричан је и лишен понављања.
У Сфероону сам покушао да помирим унапред одређену конструкцију са спонтаним изгледом, велику сложеност са прегледношћу,
“схватљивост“ облика са одсуством схеме. Сфероон, такође, тражи средњи положај између супротних тежњи које су донеле шездесете,
од бесмислене јер неостварљиве прецизности серијалних партитура, ризичног увођења случаја, истраживања новог звука -
до напуштања звука уопште. Желео сам да Сфероон не изневери свој настанак у датој садашњости,
него да понесе њена обележја, али уз дубљу загледаност у (човекову) вечност. С обзиром на моје „учење“ о „спектру звука“,
и Сфероон припада „космичком“ као и Деветоглас.
Владан Радовановић: Сфероон, радиофонско музичко дело, 1960-1964.
