Овај синтезијски пројекат је дисконтинуални и сажети приказ старења једне особе посредством фотографија сниманих од рођења до старости.
Лице особе је на првом снимку окренуто крајње удесно, а како она стари, лице се окреће све више улево.
Претпоследњи кадар представља видео снимак особе с лицем већ окренутим сасвим улево, када особа каже:
Док се окренеш, живот прође. Последњи кадар је симулирани споменик истој особи за заслуге, али споменик који једном трепне.
Звучну компоненту, поред изговорене реченице, чине и ефекти који прате сваку сцену, а све то наткриљује Шопенов Минутни валцер.
Окретање главе, у распону од шездесетак година, пружа оправдање реченици „док се окренеш...“, а краткоћа трајања живота као један минут,
односно његов брзи пролазак, симболисан је Минутним валцером. У овом синтезијском раду изузетно сам користио музику другог аутора због
њеног прилично познатог значења краткоће.
