ЛАЖНО ОГЛЕДАЛО
Лажно огледало је вишемедијски, уже синтезијски пројекат који укључује музику, слику и кретање. Музичку компоненту дела остварују квинтет
(сопран, алт, флаута, виолина, фагот) и повремени наступи електронске симулације истог ансамбла с траке.
Четврта секција музичке компоненте ретроградно се „огледа“ у првој, а вокално-инструментални парт изложен у другој секцији „огледа“ се у
електронском парту треће секције. У трећој секцији извођачи и речима коментаришу различите ситуације огледања.
Визуелно-кинетички сегмент доноси кретање и гестове извођача уживо и на монитору, што подразумева претходно снимање извесних призора на магнетоскопску траку.
Крећући се, извођачи долазе у различите положаје према сопственим (претходно снимљеним) ликовима на монитору.
У почетку се чини као да слика на екрану представља одраз понашања извођача, али потом њихови „одрази“ на екрану као огледалу почињу да се самостално понашају,
из чега тад постаје јасно да је „огледање“ лажно, односно да снимак не настаје у реалном времену извођења.
У средњем делу рада рекапитулира се први део у нешто једноставнијем виду и бржем темпу, док слика представља анимацију схеме извођача из првог дела.
У завршном делу камера уживо преноси на монитор слику приближавања извођача камери по исцртаним путањама које се међусобно укрштају.
Дело је засновано на идеји узајамног визуелног и духовног огледања бића и ствари. Сва огледања неизбежно приказују оно што се огледа као трансформисано.
Привлачност огледалности као теме – чија читљивост није пресудна за аперцепцију дела – лежи у тајновитости одраженог света који је илузивно
тродимензтионалан а реално плошан.
Владан Радовановић: Лажно огледало, 1986; звучно-визуелно-кинетичка партитура: туш и текст, 29,7 х 21 цм, 72 стране; за извођење:
сопран, алт, флаута, виолина, фагот, магнетофон или компакт диск плејер, велики монитор са звучником, путање у пет боја исцртане по поду.
