За разлику од визуелизације музике, у Варијацијама за ТВ се остварује равноправно садејство музике и слике.
Ниједна компонента није унапред дата с циљем да се на њу постави друга. Штавише, међусобна зависност слике и музике је толика
да једна без друге не могу опстати као уметнички самосталне. Звучну саставницу дела чини инструментална музика писана за трио
(флаута, саксофон, контрабас), трансформисана инструментална музика, електронска музика и говор. Предмет слике су три извођача у белом,
готово апстрактном простору, различити услови извођења музике и симболи музичке нотације.
Кроз музичку форму Варијација за ТВ варира се један имитациони, додекафони став изабран као тема,
али се варирају и односи између слике и звука. Телевизијски медиј овде не преноси други медиј (драму, концерт, балет, оперу) него сам себе.
Варијације за ТВ претресају природу видео медија и подржавају или разбијају његов илузионизам.
Пољуљавање илузије да посматраној визуелној активности у садашњости узрочно одговара и звучни резултат,
пољуљава се и илузија да се призор заиста збива у садашњости, и тиме се указује на однос снимања и репродукције
као још једног својства медија. Ако је у неким варијацијама „контрапункт“ слике и звука паралелан када је спроведена (условна) сагласност
визуелних и звучних својстава (ритма, висине, положаја, јачине, боје), другде је он антипаралелан (када звук не одговара слици извора звука),
контрадикторан (када звука има а звучног извора нема), комплементаран итд. Карактер варијација се мења и у погледу значења: од апстрактно-формалног,
преко симболичког, драмско-хуморног, до критике социјалног статуса уметничке музике.
