ОДЛАЗАК (одломак радиофонскe драмe)
У радиофонској драми Одлазак (1965-1973) шест људских гласова постављени су фронтално у односу на слушаоце. Њихови наизглед обични искази преплићу се, прожимају и надопуњују наговештавајући апсурдност. Они нису реплике драме за читање него драме за изговарање лишено виђења сцене. Изговорљивост, наравно, није једини захтев постављен пред текст. Текст је распет и између захтева за поетском музикализацијом и метафизичности теме. Метафизичност не произлази само из смисла текста него и из природе сценског простора. Ситуиран помоћу звукова, тај простор је имагинаран. Као имагинаран, он може да представља и општи простор заједничког човековог живљења унакрсно и узајамно оприступачен захваљујући средствима општења, затим појединачни и изоловани простор осамљених јединки, и најзад простор одлажења. Кључни симбол одлажења је црни отвор у дубини „звучне“ сцене. Истицање звучне стране без напуштања семантичности подвлачи поетску функцију. Музикализација је спроведена кроз неговање обликовне и фоничке стране и применом полифонизације, што је реткост у драмској литератури. Полифонизација се одвија на више места где два или три лица изговарају различите текстове. На местима двогласног или трогласног истовременог изговарања примењене су тачке сродности речи или синтагми по звучности. Те речи могу бити и исте речи у различитом контексту, али и хомоними који исто или слично звуче а имају различита значења. Један пример тих звучно-семантичких „двозвука“ или „акорада“ представља место на којем један глас изговара „Свећу…“ а други „Све ћу…“. Животи тих шест актера одвијају се и изоловано и негде се здружују. Иако у драми није развијена нека упадљива радња кроз чинове, свако од тих живљења обележено је неким сопственим карактеристичним догађајем и утопљено у посебан звучни амбијент. Све што се тим лицима догађа, наткриљено је замашном фигуром престајања и нестајања – одласком са овог света.
П
О
Ч
Е
Т
А
К
Владан Радовановић: ОДЛАЗАК, радиофонска драма (одломак), 1965 – 1973.