ЊЕН ХОД

Плет
плавих
ципела
одвећ
хитро
прилази
те поглед
не стиже
у ходу
да јој
ужива
бесценом
што блесне
у овом куту
свемира
па трајно
небом
голем
путује
ПЕСМЕ II
Мада референцијална функција опада у лирској поезији „првог лица“, у којој је заступљена и емотивна функција, референцијално је присутно и у мојој другој збирци песама, али тропизам, преносно значење не влада свуда. Бар у половини песама теме су битнија егзистенцијална стања у непренесеном смислу. Истраживање јаства чинило се најдостојнијом темом поезије, по искуству крајње личном, а по претпоставци ипак интерсубјективном и несумњиво метафизичком. Песме II су нешто дуже, али су и оне још увек кратке, с тим да краткоћа у овој збирци није циљ као у претходној. И овде је стих невезан, а разноврстан метар је постављен на основу осећаја. Ни у овој збирци не поводим се за претераном музикализацијом песме, која би одвела ка пренаглашавању фоничких почела – метрике, ритма и мелодије - а занемаривању значења. Остао сам при томе да семантички бесмислена песма не постиже ни музички квалитет. Напоредо са писањем „чисте“ поезије, у то време сам делао и у области воковизуела, тако да ме нису распињале жеље за домашивањем звучних или визуелних својстава у вербалној поезији кад сам већ био кадар да то остварујем у другим областима. Отуда, пишући чисту поезију, нисам посезао ни за каквим графичким решењима. Чак ни за најједноставнијим, рецимо, за опкорачењем – непоклапањем синтаксичке целине с метричком. Настојао сам да остварим уравнотежене пропорције значењског, звучног и обликовног без искорачења из књижевности. Најчешће из разлога чувења стварног звука неке од песама треба читати наглас, а у случају песме Утихнуће – песму треба наглас прочитати да би се чуло када песма престане да звучи. Међутим, ни овај захтев не представља искорачење изван средстава поезије, будући да је звучност иманентна и поезији, а не само звучној поезији. Мене звучна поезија није фасцинирала својим лишавањем семантичности, јер, у сагласности с претходно изнесеним гледиштем сматрам да та поезија губи самосталност тиме што се осамостаљује од онога у чему баш и лежи њена самосталност – од семантичности. Звучност је незанемарљива компонента поезије. Чак и приликом немуштог читања, потребно је ослушкивати унутарње звучање песме. Поред унутарњег звучања, треба се старати и о темпу одвијања песме. И када се песма чита „у себи“, темпо тог читања мора одговарати темпу њеног изговарања. Рекао бих да је већа брзина читања допустива тек у прози, где значење и фабула играју важнију улогу.
П
О
Ч
Е
Т
А
К
Владан Радовановић: ПЕСМЕ II, Њен ход, 1959.