УТИХНУЋЕ
Звук лепу смрт има
кад замире
не мучи се
умирући
трулеж не остави
И нама што није дано
издахнув
да ишчезнемо
ПЕСМЕ II
Мада референцијална функција опада у лирској поезији „првог лица“, у којој је заступљена и емотивна функција,
референцијално је присутно и у мојој другој збирци песама,
али тропизам, преносно значење не влада свуда. Бар у половини песама теме су битнија егзистенцијална стања у непренесеном смислу.
Истраживање јаства чинило се најдостојнијом
темом поезије, по искуству крајње личном, а по претпоставци ипак интерсубјективном и несумњиво метафизичком.
Песме II су нешто дуже, али су и оне још увек кратке,
с тим да краткоћа у овој збирци није циљ као у претходној. И овде је стих невезан, а разноврстан метар је постављен на основу осећаја.
Ни у овој збирци не поводим се за
претераном музикализацијом песме, која би одвела ка пренаглашавању фоничких почела – метрике, ритма и мелодије - а занемаривању значења.
Остао сам при томе да семантички
бесмислена песма не постиже ни музички квалитет. Напоредо са писањем „чисте“ поезије, у то време сам делао и у области воковизуела,
тако да ме нису распињале жеље за
домашивањем звучних или визуелних својстава у вербалној поезији кад сам већ био кадар да то остварујем у другим областима. Отуда, пишући чисту поезију,
нисам посезао ни за каквим графичким решењима. Чак ни за најједноставнијим, рецимо, за опкорачењем – непоклапањем синтаксичке целине с метричком.
Настојао сам да остварим уравнотежене пропорције значењског, звучног и обликовног без искорачења из књижевности.
Најчешће из разлога чувења стварног звука неке од песама треба читати наглас, а у случају песме Утихнуће – песму треба наглас прочитати
да би се чуло када песма престане да звучи.
Међутим, ни овај захтев не представља искорачење
изван средстава поезије, будући да је звучност иманентна и поезији, а не само звучној поезији. Мене звучна поезија није фасцинирала својим лишавањем семантичности,
јер, у сагласности с претходно изнесеним гледиштем
сматрам да та поезија губи самосталност тиме што се осамостаљује од онога у чему баш и лежи њена самосталност – од семантичности.
Звучност је незанемарљива компонента поезије. Чак и приликом немуштог читања, потребно је ослушкивати унутарње звучање песме. Поред унутарњег звучања,
треба се старати и о темпу одвијања песме. И када се песма чита „у себи“, темпо тог читања мора одговарати темпу њеног изговарања.
Рекао бих да је већа брзина читања допустива тек у прози, где значење и фабула играју важнију улогу.
Владан Радовановић: ПЕСМЕ II, Утихнуће, 1959.