ЈЕДАН је ујутру отишао на посао. Када се вратио - никако да нађе своју улицу. Где је моја улица? – упита првог пролазника.
Улица има ниже, овде не, никада није ни била. Ако коза лаже...погледаћу план града. Нема је ни у плану. Онда ништа. Мора да сам све то само уобразио.
ПРИЧИЦЕ О ЈЕДНОМ
Постоји извесна сродност између Песама I и Причица о ЈЕДНОМ насталих између 1956. и 1959, иако прво припада поезији а друго прози.
Та сродност је, пре свега, изражена у крајњој лапидарности које није баш „урезивање у камен“ као у случају Песама I,
али се свакако односи на краткоћу, збијеност, језгровитост. Причице су лишене било чега сувишног и сведене на саме суштине
да би деловале што убојитије. Затим, и у Причицама се износи низ чудних и апсурдних околности.
Иван Растегорац је с правом приметио да су Причице „права галерија апсурдних околности“.
Ако је апсурдно оно што је логички немогуће и у сукобу са здравим разумом, ипак треба разликовати апсурд који срећемо у животу,
посебно онај који се испречи када се живот сучели са смрћу, од апсурда који је немогућа немогућност, апсолутно немогућ.
Или је исправније рећи да је животни апсурд бесмислен а могућ, а апсурд заступљен у неким причицама бесмислен и немогућ.
Апсурд у Причицама је измишљен и појачан да би се учинио још апсурднијим. Нису, ипак, све причице натопљене истом врстом
крајњег апсурда какви су избегавање свега што нас опкољава док смо сами опкољени својим телом, какво је враћање кући а нема наше улице итд.
Има их и које више нагињу бесмислу. Таква је она у којој се Један стара да не укаља светле чарапе јер у њима сутра треба да буде сахрањен.
Владан Радовановић: ПРИЧИЦЕ О ЈЕДНОМ, Улица, 1956 – 1959.
