СОНОРА
Сонора за велики оркестар компонована је 1969-1970. године. Мада се о волуминозности звука може говорити са психолошког аспекта,
знатно повећање гласова чини да она од метафоре постане скоро чињеница. Утисак је да се,
захваљујући волуминозности, звук не уобличава музички него скулптурално. Профилисањем звучних блокова може се остварити различита сродност међу њима,
као што је то већ учињено у Електронској студији. На једном звучном блоку Соноре
чак се покушала да начини шупљина која се проширује. Улогу у повезивању и диференцирању блокова игра и њихово супструктурисање.
На тај начин, уместо тематизације помоћу тема, настојала се – као и у Електронској студији -
да спроведе тематизација помоћу „скулптуралних“ облика и структура. Поред тога, у Сонори се тежило
успостављању праве мере између поједностављења, чему је често водила примена технике кластера,
и неефективне сложености међусобно потпуно различитих деоница, која такође може резултовати
униформношћу услед међусобног поништавања различитих покрета.
Владан Радовановић: Сонора за велики оркестар, 1969-1970.
