ДАН ЧЕТВРТИ / 2
а
да бих сишао. Потрчим, а полилеј се
стрмоглави. Згрчим се очекујући
тресак. Ништа. Требало је да брже
слетим и стално мотрим. Сутра ће га
наћи и рећи да сам ја крив. Морам одмах
да кажем Та и Ма. Ја сам хтео брзо, али
ме ноге нису слушале. Више не видим ни
заковрџене светлаце који се роје и по
најгушћем мраку. Не знам да ли су ми
очи отворене или спавам. За сваки
случај, отворим их још једном. Ништа се
не промени. Отварам их и отварам.
Тама не постаје ређа. Да ли је тако
када се умре? Не можеш да отвориш
очи и све буде црно?
б
чило? Устане и Наца од стола. Насред
улице беле се – рекла бих – комадићи
порцулана. Као да је то била чинија или
велики тањир. Зграда преко пута је у
мраку.
-Да није Марко нешто бацио одозго?
Деца у том добу чине такве ствари.
Бојкина опаска није без основа, али
добро знам да у Марковој соби нема
никаквог посуђа.
-Хоће он то. Признаје Мирко. Пре неку
ноћ је сањао да избацује клавир кроз
прозор.
-Зашто клавир? Смеје се Наца.
-Мислим да клавир не воли зато што је
црн. Нисам сигурна да је то прави разлог,
али тако осећам.
БИТИ (одломак романа)
Услед уравнотеженог али веома заоштреног присуства и звучно-обликовне и значењске компоненте, не може се тврдити да је проза сложенија од поезије.
Прихватљиво је једино да је проза усредоточенија на фабуларно него него на звучно-обликовно. Мањак поетске функције надомештен је у мојој прози
сложеношћу у конструкцијама које произлазе из артикулације фабуларног. Временску димензију, која у прози долази до изражаја и омогућује фабуларно,
представио сам помоћу простора странице на другачији начин од уобичајеног следственог, примењиваног и тамо где збивања теку паралелно.
Роман Бити почео сам да пишем још 1966. године и још га нисам завршио. Један од разлога тако дугог периода писања романа јесте тај да сам желео,
односно – желим – јер роман још није завршен, да обухватим живот једног човека од рођења докле сећање сеже, до пред смрт докле се још може писати,
промене и у животу неких других људи, промене света у којем живим а колико ја о томе знам и, најзад, претпоставке о стању оносвета.
Други разлог тако дугог писања јесте сложеност ткива романа. И овде је уведен музички принцип полифоне градње као и у Одласку, само на други начин.
У одласку вербална полифонија се остварује, звучи, у реалном времену, док је у роману она графички предочена и графички реална,
али се мора сазнавати претежно сукцесивно. У роману сам искористио простор наспрамних страница за представљање четири паралелна временска тока,
при чему се у левом ступцу леве странице бележи ток свести и говор главне личности у првом лицу, док десни стубац исте странице насељавају ток свести и
реплике неке друге особе, или других личности, такође у првом лицу. У тренуцима просторно-временског обједињења и додира одзвањају реплике дијалога
у оба напоредна тока. Леви стубац десне странице посвећен је надлокалним збивањима, догађајима од којих се исплиће историја човечанства,
људског „свевидећег ока“ и сведока истините историје а не историје победника. Часовник човечанства је успоренији, истовременост је релативнија и теже мерљива.
Крајње десно тече – ако тече – космичко време. Осим опадања брзине времена и упосебљености догађања, слева удесно опада и „температура“ језика.
Паралелизми у поезији у ритму, метру, слику, неким фигурама – у ствари и нису паралелизми, јер код њих није посреди напоредност него накнадност,
повратак истог или сличног у следу. У прози се то враћање остварује помоћу средстава која сва спадају у причу,
али се тиме почну истицати као захвати обликовања. Док се у прози враћања углавном збивају сукцесивно, ја сам их учинио и реално паралелним.
Исти догађаји збивају се готово истовремено у различитим токовима, остварујући тако резонанце које играју значајну улогу у обликовању.
Могло би се оправдано приметити да се паралелизам четири тока не може перципирати као такав, јер смо кадри да читамо само један од токова.
Иако би таква примедба била умесна, тај паралелизам збивања ипак је предочен, стоји као знак, веза је прегледнија,
а поред тога је и технички је изводљивији тренутни скок из ступца у стубац него неколико страница унапред и уназад. Овде се, изгледа,
визуелни распоред и организација прокрадају у знак, али то још увек не изазива прелазак у воковизуел, јер се таквим интервенцијама не граде
препознатљиви именовани облици који поседују значење, него се учествоје у артикулацији приче у времену. И поново је Растегорац добро запазио да
као што сам у Пустолини „пронашао положај између поезије и прозе“ тако у овом роману желим да постигнем „синтезу прозног и драмског текста“.
Владан Радовановић: Бити, роман (одломак), 1966 - ?
