МОЈЕ ЋЕЛИЈЕ
Водим их са собом
куда год кренем
Сијасет ситнуљица
надброји звежђе галаксије
у којој лебдим
Све ме оне чине
њима припадам
и оне мени
Без њих телом
да ишта учиним
не могу
Сваки бол
и угоду
њима дугујем
Па ипак
ми се не знамо
Не знам лично
ни једну од њих
Ни с једном
не могу да причам
А не знам
ни знају ли оне мене
- све ћелије тела мог.
ПЕСМЕ III
Песме III не уводе у начелу ништа што би изгледало као прекретница у односу на Песме I и Песме II. Иза Песама III стоје и даље
готово неизмењени ставови о поезији који су стајали и иза прве две збирке песама. Лирика Песама III је изразито рефлексивна и,
поред раније заступљене теме о јаству, у њу се уводе и теме о ништавилу, светлости, мирису руже, и поново се распирује блејковска мисао о
распону између микро и макросвета. Песма која у ствари не припада вербалној поезији како је ја схватам јесте Неразумљиви говор анђела.
Сем једне речи, цела песма је неразумљива, али сам је ипак сврстао у вербално-семантичку поезију због тога што је њен наслов разумљив и указује на
природу њене неразумљивости. У овим песмама главни је изазов био да се филозофско разматрање искаже на поетски начин.
Владан Радовановић: ПЕСМЕ III, Моје ћелије, 2011.
