СВЕТЛОСТ
Нестварна сја
Из свих кута свемира
Шири чаровне кугле
Иако прехитра
Замори је нескон празни
На њеном рубу
Свeтлост избледи
Поклекне пред свим
Што не замара се бивајући
Пред вечношћу и бескрајем
Исткана од неухвата
Избегава замке
Подлих црних јама
Свуд посејане затоме светлост
Да више не засја
А досегне ли крај свемира
Сила његова
Свине је у лук
Не пусти да ван исклија
Светлост је нема
И готово је нема
Али на танком сечиву
Мед бићем и небићем
Зари свебиће
Светле јој искре
Све тле ресе.
ПЕСМЕ III
Песме III не уводе у начелу ништа што би изгледало као прекретница у односу на Песме I и Песме II. Иза Песама III стоје и даље
готово неизмењени ставови о поезији који су стајали и иза прве две збирке песама. Лирика Песама III је изразито рефлексивна и,
поред раније заступљене теме о јаству, у њу се уводе и теме о ништавилу, светлости, мирису руже, и поново се распирује блејковска мисао о
распону између микро и макросвета. Песма која у ствари не припада вербалној поезији како је ја схватам јесте Неразумљиви говор анђела.
Сем једне речи, цела песма је неразумљива, али сам је ипак сврстао у вербално-семантичку поезију због тога што је њен наслов разумљив и указује на
природу њене неразумљивости. У овим песмама главни је изазов био да се филозофско разматрање искаже на поетски начин.
Владан Радовановић: ПЕСМЕ III, Светлост, 2011.
