ПРАВЉЕЊЕ СВОГА ТЕЛА
Телесни радови су делимично сродни с боди-артом по обраћању телу као материјалу за остваривање рада, и по томе што
субјекат делимично постаје објекат. По мом мишљењу није неопходно да такав приступ припада уметности. Но субјекат овде,
за разлику од боди-арта, сам постаје свој објекат који није то и за друге. Иако се, у случају мојих телесних радова,
не тежи да се посматрач укине, оно што он може видети посматрајући другог у акцији, није и оно што треба да осети
и схвати стављајући се на његово место.
Пројекат Прављење свога тела је артифугалан попут пројеката из домена пројектизма, којима делом и он припада.
У ствари, постоји неколико пројеката који истовремено припадају и пројектизму и телесном с повишеном менталношћу.
Уопште, рад се заснива на осећању сопствене телесности прожето зачудношпћу како то да се уопште јесте у телу двоношца.
Али, права полазна тачка је једно себеосећање: порив да се изрази нешто немогуће, да се сопствено тело поново начини,
не у виду скулптуре, него нечег што се осећа својим. За такву чудну жељу за поновним остваривањем свога тела не постоје медији,
те су употребљена средства која што адекватније могу заменити непостојећа. Док је порив у таутолошком односу према осећању тела,
изложени текст и предмети покушавају да тај однос аналогизују. То аналогизовање је непотпуно јер приложени предмети упиру
само у поједина упоришта осећања себе које треба „поново створити“ (стезање вилица, трење табана, чешање по корену косе).
Мрежа „тачака“ начина телесног постојања требало је да буде гушћа, али за неке друге нисам био пронашао задовољавајуће аналогоне.
Податак о чешању чела ноктом
Израдити „скалп“ који је причвршћен за држач, а држач насађен на стубић по којем се може померати ради подешавања висине.
Наместити „скалп“ тако да не додирује теме, и чешкати ноктом по проређеној вештачкој коси на почетку „скалпа“.
6/6
Владан Радовановић: Прављење свога тела (пројекат није реализован), 1957.
