ПРАВЉЕЊЕ СВОГА ТЕЛА
Телесни радови су делимично сродни с боди-артом по обраћању телу као материјалу за остваривање рада, и по томе што субјекат делимично постаје објекат. По мом мишљењу није неопходно да такав приступ припада уметности. Но субјекат овде, за разлику од боди-арта, сам постаје свој објекат који није то и за друге. Иако се, у случају мојих телесних радова, не тежи да се посматрач укине, оно што он може видети посматрајући другог у акцији, није и оно што треба да осети и схвати стављајући се на његово место.
Пројекат Прављење свога тела је артифугалан попут пројеката из домена пројектизма, којима делом и он припада. У ствари, постоји неколико пројеката који истовремено припадају и пројектизму и телесном с повишеном менталношћу.
Уопште, рад се заснива на осећању сопствене телесности прожето зачудношпћу како то да се уопште јесте у телу двоношца. Али, права полазна тачка је једно себеосећање: порив да се изрази нешто немогуће, да се сопствено тело поново начини, не у виду скулптуре, него нечег што се осећа својим. За такву чудну жељу за поновним остваривањем свога тела не постоје медији, те су употребљена средства која што адекватније могу заменити непостојећа. Док је порив у таутолошком односу према осећању тела, изложени текст и предмети покушавају да тај однос аналогизују. То аналогизовање је непотпуно јер приложени предмети упиру само у поједина упоришта осећања себе које треба „поново створити“ (стезање вилица, трење табана, чешање по корену косе). Мрежа „тачака“ начина телесног постојања требало је да буде гушћа, али за неке друге нисам био пронашао задовољавајуће аналогоне.
Оно у мени што своје тело осећа, добило је чудну жељу да прави своју меснату посуду. Чудну – утолико што посуду већ има, а не жели да је уништи па нову да гради, него да постојећу изграђује…
Иако је неизводљиво испунити жељу за поновним прављењем свога тела, она упркос томе пребива и даље, ту негде иза вилица. Могу само једно да учиним. Удвојићу своје тело низом података о њему самом, о томе како ми се указују додири његових суседних делова: табана с табаном, риса с листом ноге, табана са цеваницом, дланова с даском кревета, вилице с вилицом и нокта са челом. Ови подаци су уједно и вербална упутства за другога да изврши исте радње и искуси сличне осећаје. Уз њих се прилажу и објекти за гледање и додиривање, који метафоризују или „преводе“, и допуњују осећаје горе наведених парова додира. Нема сумње, сам позив на изазивање сличног осећаја помоћу одговарајуће радње не пружа никакав мој израз тог осећаја, него изазива исто, опет осећај – али у другоме. Не ја, него други и јесте тај коме треба приуштити прилику да што верније искуси поменуте осећаје. А пошто други не може да се „укључи“ у моје осећаје и они прострује у њега – једино остаје, како сам већ предложио, да други сам у себи изазове слично искуство. Предмети које ће гледати и додиривати имају и улогу метафоричког допуњавања изазваних осећаја у другоме. Поред основе, која је вероватно заједничка за такве осећаје у свима нама, мање вероватно је постојање неких аликвота важних баш за моје осећаје те врсте. У те аликвоте спада осећај туђости тела у односу на себеосећајуће.
 1/6
П
О
Ч
Е
Т
А
К
Владан Радовановић: Прављење свога тела (пројекат није реализован), 1957.